Srpski književni glasnik

904 CČpPucka Kmu?)kEBHM U_QCHMHE.

А да нешто можете да видите какав сам у костима! Као гладно, пребијено маче; човек сузу да пусти... Џа дабоме, ово кидање, ова вечита стрепња, ово вечито страховање. Па онда, почео сам да кашљем ноћу, знојим се; по пет шест пута морам да устанем да пијем воде! (Клима главом). Све то ништа не ваља; све ће се то рђаво евршити. НАЧЕЛНИК, таронуто.

Па лепо, господине Бадене; а ви почните опет долазити у канцеларију.

Господин БАДЕН.

Не могу, господине, не могу да идем у канцеларију; све је бадава. Ја не волим канцеларију. НАЧЕЛНИК, слегне раменима. Кад би то исто рекле и ваше колеге... Господин БАДЕН, увређено.

Не упоређујте ме с мојим колегама, господине начелниче! Моје колеге дају министарству само своју ревност, своју вредноћу, своју памет, и своје време; а ја, ја му свој живот жртвујем!... (ЈУ очајању.) Не, не! господине, овако се више не може издржати!

НАЧЕЛНИК. Тако се и мени чини. Господин БАДЕН. Зар нијег

НАЧЕЛНИК. Савим!

Господин БАДЕН, обасипа пољупцима руку свога начелника. (О, хвала вам, господине! Хвала вам! НАЧЕЛНИК.

Дајте ми вашу оставку; ја ћу је поднети министру.