Srpski književni glasnik

206 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

и путовања. посветио словенским народима и њиховим књижевностима, и стално се одржао као тихи и дискретни, али и срдачни пријатељ словенски.

Многи можда не знају за име Алфреда Јенсена. Ко ближе прати књижевност, међутим, сећа се јамачно да је поодавно чуо Ba овог шведеког преводиоца «Горскога · Вијенца». Некџ су, опет, можда запамтили да је, лане у

ово доба, наша увек пажљива «Нова Искра» донела његов лик, један лик на први поглед обичан, човека од четрдесет година, се обичном брадом и брковима, с наочарима, али лик у чијим се цртама јасно истиче енергија, отвореност и доброта, честитост и интелигенција, и једна приметна живост и склоност хумору. А можда се когод од“ оних, који су пре неколико година у Београду били, сећа. да га је и лично видео. Можда се ма п нејасно опомиње да. је једанпут двапут спазио, у друштву једног од наших познатијих професора, једнога младог странца са дужом «поетском» KOCOM (онда је Јенсен још «романтично» изгледао), у једном већем црном шеширу, шшроких четвртастих леђа, како корача тешким и мало трупастим ходом по нашој негостољубивој београдској калдрми. Јер је Јенсен долазио и у Београд. Долазио је млад, тек настао, тек почетник у књижевности, без средстава и каријере, и живео је екромно, повучено, скоро као ђак, не осећајући смелости да прави познанства, на која му је међутим његова љубазност и коректност давала права. On се кретао понајвише између библиотеке и гостионице. мале, ниже чиновничке гостионице, и враћао ее обично рано кући, гацајући по дебелом блату космајске улице; или је шетао гледајући радознало све оно што би преда њ, у. нашем граду, искренуло право национално и локално. За цело време док је у Београду био, он се познао, сем оног поменутог професора, још са двојицом наших старијих књижевника, и то у по једној краткој посети које им је учинио, и са једним онда млађим приповедачем нашим на којега је случајно нашпао, у једној неугледној кафаници, после поноћи. наравно («наравно» етоји због нашег младог