Srpski književni glasnik

998 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

унутрашњости. Србије који, одједанпут, испадну пред вас на друм и одсеку вам главу, онако, за банбадава. Од оваквих путовања. остала му је навика на пешачење. Није, на пример, било ретко да, док је у Дубровнику био, отпешачи шетње ради до Требиња, без икаква умора за оне његове чврете и мускулозне ноге, са оним чисто искривљеним листовима који су одлика сваког доброг пешака.

Путујући тако и проучавајући словенске књижевности, он поче и писати књиге о њима, и издавати их. Његови радови брзо привукоше пажњу познавалаца, и он стаде најпре добијати награде од Шведске Академије Наука у Стокхолму, а затим око 1894 постаде и стипендиста њен. Од то доба његов живот постаде угоднији, његова. каријера би осигурана. Пријатно је напоменути да су се такве срећније прилике њему указале услед његова превода Његоша. «Гореки Вијенац. говорио је он више пута писцу ових редова, менп је највише среће донео». Као питомац Академије, он још више разграна и најзад доврши своја путовања, обиђе све светске престонице, свако важније словенско место, у исто време и класичне земље Италију и Грчку. Од целе Јевропе, он само није видео Шпанију. Године 1897 ожени се једном образованом и врло пријатном Шветкињом, која и сама ради на књижевности, преводећи понајвише, са разних језика, у последње време с талијанског који је недавно научила, и са кога је досад једну масу новела превела за подлиске шведских новина. Последње Јенсенове странствовање ради студије било је у Дубровнику, у којем је провео равно годину дана, и из кога се лане кренуо преко Црне Горе пи Скадра за своју земљу. Дубровчани су га свакога дана виђали како иде пут францисканске или које друге библиотеке, са својим меким шеширом опуштена обода, са енглеском лулом у зубима, и масом књига под пазухом. Ко га је на раду гледао, могао је са задовољетвом TIOсматрати његову јаку методичност, пажљиву економију времена, сређен и ничим неремећен рад, навику да само