Srpski književni glasnik

474 СРПСКИ КњижеЕВвНИ Гласник.

о себи готово ништа није говорио. Црта ретка у опште, нарочито у људи његова посла и његова краја.

Поприште свију тих бораба јесте онај „бесудни крај“, крајина Црне Горе и Арбанашке, где се кроз Beкове крваве Црногорци и Турци, Кучи и Клименти. Што одмах пада у очи, то је да се види у ствари једна раса, са једним обичајима, једним животом, и ако са две вере п два језика. Војвода их у симпатијама не двоји, он пре свега слави јунака и чојка са обе стране кога опевају „пјесме нашке и арбанашке.“

Како нама изгледа далек, чудан тај живот! Све то има своју особиту драж, и звони тако чудновато, одише неком давном, давном прошлопћу. Осећа се тежак задах крви п потмуо шкргут зуба. Гекао би човек да чита старе хроничаре који су бележили прво дане племенске анархије која је претходила стварању феудалног друштва, или еезја средњевековних песника. Време се рачуна по главарима: „У вријеме У сејина Хота и Чубра Петрова“, тако почиње једна анегдота. Четује се без одмора, целога живота: стока се плени, чобани се убијају, катуни се харају, кроз пробијене кровове упада се у кућу и го јатаган меће се под грло крвника који спава у пепелу крај огња. Ради се под оружјем: муж коси, на сред ливаде побио колац, обесио о њ дугу пушку, мала пушка и нож за појасом, жена стражари да из каквога џбуна не избије беличаст дим и осветничко тане не угаси живот њена човека. Братства се крве само зато да докажу да нису грђа од осталих, и дотле док не остану само удовице, сирочад и нејач испод четрнаест година. У племену .Ђуботин четири се братетва крвила међу собом пуних девет година, са обе стране пало је сто седамдесет које мртвих које рањених. Они један другога овако позивају на част: „Оди, синовче, Ma пијемо ракије, пошто те нијесам закла ондар, кад ти нијесам оца мога дофатит да га убијем!“ Када непријатељ падне непријатељу у руке, онда настају мучења каква. је народна. песма у Маломе Радојици испевала: лучеве спице