Srpski književni glasnik

Живот и СМРТ. 431

ја нисам осећао да пде. Бејах се наслонпо рукама на један паламар, метнуо главу у шаке п гледао у море. Његова дубока, зелена и мрачна вода давала ми је“ као неку несвестицу ; ноћну тпишну су реметила енглеска узвикивања. Надао сам се, за тренутак, да ће ме лађа однети далеко од Француске, п да нећу видети сутра усправљену високу и белу обалу моје миле и јадне отаџбине. — Тако бих се, мпелио сам, ослободио вечите жудње која ме је обузимала кад бих је видео, и не бих бар подносио муке да. не смем чак ни помислити на бегство без есрамоте, муке Танталове, у којима ме је силна жеђ за отаџбином још дуго морила. Самоћа ми беше додијала, те сам желео да убрзо и са животом

свршим. Мислио сам да вешто удесим своју смрт, онако како су стари то радили. замишљао сам је јуначку и достојну онакве смрти какву смо ми, као скутоноше и ратоборна деца, замишљали п желели више пута. Баш сам био у тим сновима, који у осамнаестој години личе пре на продужење делања и борбе него ли на озбиљно размишљање, кад осетих да ме неко повуче за руку; кад се окретох,. видео сам иза себе доброга адмирала Колингевуда.

У руци је имао свој ноћни доглед, на себи је имао парадну униформу, с крутим енглеским држањем. Он ми метну очински руку на раме, у његовим великим црним очима и на челу видео сам тешку сету. Његова седа коса.. упола. попрашена, падала му је немарно на уши, а у непромењеној мирноћи у гласу п држању опазих тугу која ме је овога вечера нарочито потресла; од тога часа сам. га и више ценио и поштовао.

— Ви већ тугујете, дете моје, рече ми он. Рекао бих вам нешто; хоћете ли да говорите мало са мном 2

Ја промуцах некакве речи из захвалности пи учтивости, по свој прилици неразумљиве, јер их он и не саслуша, седе на клупицу узевши ме за руку. Ја сам стојао пред њим.

— Ви сте заробљеник тек месец дана, настави он, а ја ево тридесет п три године. Јесте, пријатељу, ја сам заточеник овога мора; оно ме чува са евих страна ; преда.