Srpski književni glasnik
Preuzimanje:
Prikaz u BnLViewer-u
Лежи река расута у мраку Мртва, бела. Не чујем да прека Ни таласић измеђ' густих трска, Ни тић речни гдегод у врбаку.
Саме лдрхте у провидној тмини
Две трп звезде сред мраморног свода, Где се диг о, изнад мирних вода, Црн сплует шуме у висини.
По блиснуше небеса, у часу, Сјај тајанетвен разли се по ноћи,
И шум чудни мину по самоћи, Мирис липе долином се расу...
И све опет беше тамно, тип. Мора да је анђо пролетио.
Ј. ДУЧИЋ.