Srpski književni glasnik

Лежи река расута у мраку Мртва, бела. Не чујем да прека Ни таласић измеђ' густих трска, Ни тић речни гдегод у врбаку.

Саме лдрхте у провидној тмини

Две трп звезде сред мраморног свода, Где се диг о, изнад мирних вода, Црн сплует шуме у висини.

По блиснуше небеса, у часу, Сјај тајанетвен разли се по ноћи,

И шум чудни мину по самоћи, Мирис липе долином се расу...

И све опет беше тамно, тип. Мора да је анђо пролетио.

Ј. ДУЧИЋ.