Srpski književni glasnik

410 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

— Зар за шесет година ни један орден Па где си ти живео На месецу, где mn?

— Ни један немам, тако ми свега на свету! узех се клети.

Шеф се запањи од чуда. Зину, разрогачи очи, загледа се у мене, па ни речи да проговори.

Кад се мало поврну од чуда, нареди млађима да што пре донесу десетак ордена.

Из побочне собе одмах донеше ваздан разних ордена, звезда, ленти, ордена о врату што се носе, и ваздан медаља.

Шоеф нареди, те ми на брзу руку метуше две три звезде, једну ленту; три четири ордена обесише ми о врат, неколико прикачише на капут, а сем тога дометуше још дваестак разних медаља и споменица.

— Тако, брате! узвикну шеф задовољан што је измислио начин да спречи даље шкандале. — Тако, додаде за тим — сад мало личи на обична човека, а онако ми узбунио цео град, упао као какво чудовиште... А ти ваљда ниси ни знао да је данас још и евечаност 7 заврши питањем, обратив се мени.

— Нисам.

— Чудновато! рече онмало увређен, поћута, па ће рећи:

— Пре пет година, на данашњи дан, ождребљен је мој коњ што га сад редовно јашем, и данас пре подне примао сам честитања од најотменијих грађана, а довече ће мог коња провести око девет часова с бакљадама кроз улице, и за тим ће бити игранка у првом хотелу, где имају приступа најотменији грађани.

Сад се ја тек хтедох запањити од чуда, али, да он не би приметио, приберем се и приђем, те му и ја честитам речима:

— Извините што нисам знао за тај ваш свечани дан, и веома жалим што вам нисам могао у одређено време честитати; али ево то сада чиним.

Он ми од свег срца захвали на искреним осећањима, која гајим према његовом верном коњу, и одмах нареди да се донесе послужење.