Srpski književni glasnik
ТАРТАРЕН НА Алпима. 159 ћем, жртвама сушице из хладних земаља које шаљу у ову Ницу севера. јер би јужно сунце било за њих сувише јако и прелаз сувише нагао.
Неколико тренутака стојали су непомично п ћутали пред овом белом и новом плочом на црној земљи скоро прекопаној; млада девојка, погнуте главе, удисаше мирис бујних ружа, одмарајући на њима своје црвене очи.
„Јадно дете!...“ рече Тартарен узбуђен, и узевши у своје снажне н крупне руке врх Соњиних претију додаде: „Шта ће сад с вама бити“
Она га погледа право у лице својим светлим и сувим очима у којима ни једна суза није треперила:
„Ја се крећем на пут кроз један сахат.
— НПутујете“ |
— Бољибин је већ у Петрограду... Манилов ме чека на граници... ја се враћам у зажарену пећ. О нама ће се говорити.“ П сасвим тихо, се полуосмехом, управивши свој плави поглед у поглед Тартаренов, који је обарао, уклањао очи, она додаде: „Ко ме воли нека пође за мном!“
— Ах! да иде за њом. Ова занесена душа улдиваше му и сувише страха! После, ово тужно место беше раехладило његову љубав. Али није смео побећи као кукаBuma. II, се руком на срцу, се покретом једнога Абенсеража, јунак поче: „Ви ме познајете, Соња...“
Она не хтеде ништа даље да чује.
„Брбљивац!...“ рече она слежући раменима. П оде, уздигнуте главе п поноеспта, кроз бокоре ружа, не осврнувшп се ни једанпут... Брбљивац!.. ни једну реч више, али је у њој било толико презирања да Тартарен поцрвене до ушију и осврну се да се увери да су били сами у башти п да их нико није чуо.
(Наставиће се).
+
АлФОНС ДОДЕ.
(С франиуског превео Д. Л. Бокић.)
~