Srpski književni glasnik

660 СРПСКИ Књижевни ГлАСНИК.

: + A! као кроз сан да га је негде видео: „Мило ми. је!...

мило ми је!...“ промуца он неколико пута шп, не знајући како да заврши разговор, додаде: „Моје поштовање госпођи...“ његов. уобичајени израз којим је у отменом свету прекидао представљање.

Али вође већ посташе нестриљиве, требало је пре мрака стићи у колибу Алпискога Клуба, где ће се преноћити; зато нису емели губити ни један тренутак. 'Гајтарен то разумеде, једним покретом поздрави све унаоколо, насмеши се родитељски на несташне енглеске девојке, па онда громким гласом викну:

„Паскалоне, заставу!“

И залепрша се застава, и јужњаци поскидаше капе. јер у Тараскону воле позориште; и уз многобројне узвике: „Живео председник!... Живео Тартарен!... Ха! ха!... дижимо грају!..“ колона се крену: на челу два вође. који су носили торбу, храну и неколико нарамака грања, за њима Паскалон са заставом у руци, и најзад II. A. h. с изасланицима. који ће га испратити до глечера Гуги. Крећући се овако као литија, са заставом која се лепршала, по овом влажном земљишту. но голим или снежним гребенима , спровод овај подеећао је у неколико Ha задушнице на селу.

Наједанпут повика мајор врло неспокојан:

„Ене, волови !“

Неколико комада стоке пасло је кратку траву по малим удољима. Стари војник осећаше неки нервозан, неодољив страх од ових животиња, и како га нису могли оставити сама, изасланство се мораде зауставити. ПЏаскалон предаде заставу једноме вођи; затим се ижљубише и последњи пут, дадоше укратко последње поруке, не скидајући очију с крава:

„Па, збогом!

— Будите обазриви...“ и растадоше се. Ни једноме није ни на памет пало да предложи председнику да се пење с њим; до ђавола, било је врло високо! И што су се више приближавали, висина је била све већа, прова-