Srpski književni glasnik

Енглески ПАРЛАМЕНТАРИЗАМ. 07

лоет публике, које публика прати са запетом, пажњом. за које се једнако нита: „Шта ће опет сала учинити 7“ Да ли ће се лорд. Розбери натурити евојом популарношћу лпбералима. за вођу. то остаје да се види. Ни Палмејстон, но Лизраели, ни Гледетон не дугују свој успех само својој популарности; онп га дугују још п својој државничкој способности. Је ли пак лорд Розбери државник или дилетант, на то питање не смеју још да одговоре ни његови пријатељи ни његови непријатељи.

Док у либералној странци постоји једно питање Розберијево, дотле у униониетичкој страници постоји једно питање – Чемберленово, које ће се потпуно обелоданити тек кроз неколико месеци, кад се лорд Солзбери буде повукао MJ политике, и кад унионпети буду морали бирати новог вођу. Чемберлен је био донекле Дизраелијеве судбине. Кад су консервативци начинили. савез се њиме по се његовим. пријатељима, они нису ни помишљали да им тај бивиш фабриканг обуће из Бирмингама, разглашен као републиканац и соцпалпет, може постати једног дана вођа. Они су знали да је он пдеалан агитатор, идеалан бирачки агенг, пи хтели су да се том његовом способношћу користе. Њима. је био потребан такав један ч0век који ће држати уз њих масу, којом њихови вођи. аорд Солзбери и Артур Балфур, као сувише. велика господа, нису ни хтели ни умели да се занимају. Као што је један консервативни часонис = „Суботњи преглед“ — објашњавао, у Солзберијевом кабинету улоге су биле овако подељене: лорл Солзбери је имао да руководи кабинет; Балфур. Парламенат; Чемберлен, јавно мњење. Овај је имао да буде у сталном додиру с публиком, да пде по зборовима, да обавештава штампу, да саставља изборни програм, „in највећи део изборне борбе прими на себе. И сада Чемберлен је успео, истина. задобити масу за Солзберијев кабинет, али ју је, у исто време, задобио и за себе лично, — боље рећи, он ју је задобио за Солзберијев кабинет тим начином, што је постао код, ње тако популаран, да би она пристала уза сваку Бладу