Srpski književni glasnik

SNS = eee eri AE ee

А те ЗБњњА

Кад н мени дође, чае да мрети треба, Боже, дај да умрем у јесење ноћи, Безбрижан п ведар, у младачкој моћи, Под раскошним сјајем јесењега. пеба.

Смрт је тако лака! Но пратиља њена,

Сва таштина што се пред смрт се нова буди, НИ занатске сузе забрађених жена.

П бол извештачен равнодушних људи,

И мантије црне, чираци п чоја,

Све то тако грубо п сурово дира,

И гнусобом вређа осећања моја

Пред скромном лепотом вечитога мира.

О умрети тако: без ппске, без света, Без досадне, глупе комедије смрти, Нечујно, к'о мирис усамљеног цвета, И живот и дуго очајање стрти

Као једним махом у младачкој моћи, Под раскошним сјајем септембарске ноћи!

Ти. би дошла к мени, без сузе у оку, И ако те боли раздиру и гуше, Окривајући јаде и тугу дубоку У кутима тајним нежне твоје душе.

Ти би дошла к мени. И погледом чедним Последње би „Збогом“ рекла старом другу.