Srpski književni glasnik
„ма
НиколаЋ-МАЛЕБАШИЈА. 97
татко, Бог да га прости, остави аманет да не остаљам Свети сам дом без голему нужду. Ја пак, чеестити пао, прос сам човек, и спрома сам. И татко ми, Бог ла га прости, беше спрома“: не ми је оставио ни мал ни паре; но такој по неки аманет. И ја сам си му JO car, честити пашо, чуваја тија аманети по више но што
би чуваја мал и паре, па не мп је лошо било, сполај
Богу! А на тебе нека је живот и здравје, честити нашо! завриш Николаћ, па се дубоко поклони према паши, раширив обе руке на прси. Тад тихо додаде:
— Не ни је једна вера, честити-нашо, ама ти си чуван твоју, ја пак моју... Сполај Богу!
— Ама мој ме 'Ћазим-ага, заптија, неје свараја до саг, на ни car. Баш за тој не си дошеја. Аферим, кузум Николаћ! узвикну паша и пљеену длановима. Тад настави: — Кој чува татков аманет, за њега Алах сепраља место у џеннет. Кој, пак, не би чуваја веру, то није 40век, но куче. А да сам главешина на кучики — дага Tama (у гору и камен)! Аферим. Николаћ! Питао сам чорбаџије за тебе: познавају те како сирома а човека, не те познавају како голему главу. Баши бујук, дерди
бујук (глава велика, брига велика), има у нас један реч.
А ти, Николаћ, аферим ! заврши паша задовољно, п устаде, извади из џепа орден један и прикачи га Николаћу
за фермен, говорећи:
— Мој ти нишан далам докле ти не стигне од цара...
Николаћ се понова збуни, чисто се изгуби; више
не зна да ли је ово јава или само сан... Овакви људи у
његовој кући! Нишан на његову фермену! Нишан!!..
Чорбаџије се погледаше зачуђено, и као нешто страхујући.
А паша, да би извукао Николаћа из забуне, рече:
–— Ама, кузум Николаћ, ћу те још нешто питам.
Куд сам год до сад ишао на Овети, евуд беше софра и
очо њума гости. У тебе неје такој заради фукаралук (сиротиње), ели...
— Чеетити пашо, неје заради фукаралак.. И за
тој ми татко, Бог да га прости, један аманет остави;