Srpski književni glasnik
ПосваАДБИЦА. 563
Јованка направи киејело лице.
— Црваг
— ЈА...
— Ух, како еп могла... Ја би... Ех, фала Богу, ја и тако червиша нијесам јела... Два залогаја свега сам окусила, па бацила кашику... Ни слаено, ни масно...
Мара покупи димлије још више.
— А јеси ли виђела хаљине на млади7 — запита.
— Брука! .
— Фистан јој, токорсе, свилен, а није свиле ни виђео... Ни боја му не ваља... Црвена, секо, па дречи, к'о да ће бикове њоме дражити... |
— Па они тетрејици низа њ', к'о на сојтарији“...
— А пеши јој отпечени, к'о да је гурава...
— Ја би п рекла, да је мало гурава.
— Није мало, него пуно!
Мара застаде.
-— Па јеси ли виђела како се поклања
— Ко шебек. И налик је на шебека.
— Баш к'о и свекрва јој Стана.
Јованка се засмија.
— Остави Стану — рече. — Кад гођ ми пџане на памет, насмијала би јој се блазна једна!... Свакога лагоди!... А мрска ми, мрека...
— Мрека је и мени, ама шта ћу7... Трефила се у
роду, па трпи душо Бога ради...
Разговарајући се, дођоше до Лукине куће. Уљегоше у невелику авлију, засађену младим воћкама и самом папаросом, алкатмером и феслиђеном. Између цвијећа су чепркале неколике кокоши и кочоперио се стари пијевац. На авлији је стајала и Лукина мати Стана стара, слабачка жена, „сама кост и кожа“, што наши веле, и поткресивала воћке. Опазивши њих, на широко рашири руке и пође им у сусрет.
1 Џајац, међу турским Нехгливанима.
2 Мајмун.