Srpski književni glasnik

СУ

ПАРЕНЕЗЕ И МАКСИМЕ. 613

гом навиком, увек ће дејствовати као иресија с поља, а природа никада сасвим не престаје да јој се противи, и каткад ће је пробити. Јер свако поступање по апстрактним максимама има се према поступању из првобитне, урођене наклоности као што вештачко дело, на пр. један сат, код кога су форма и кретање наметнути материји њима страној, односи се према живом организму, код кога су материја и форма међусобно прожети и чине једну целину. У томе односу стеченога карактера према урођеноме потврђује се једна изрека цара Наполеона: Tout ce qui n'est pas naturcl est impar{ait.:: OnHa се може, уопште, ематрати као правило које важи о свему, било физичноме или моралноме, а од њега је једини изузетак, колико се сећам, природни авентурин (минералози га знају), јер се он и не може упоредити е вештачким. Зато овде нарочито опомињем да се људи чувају сваке афектације. Она увек изазива омаловажавање: прво, као превара, која је, као таква, кукавичка јер потиче из страха; друго, као осуда самога себе самим собом, пошто ту човек хоће да изгледа оно што није и што му, отуда, изгледа да је боље од њега. Ко афектира неку особину и хвалише се њоме, тај сам признаје да је нема. Ако се неко размеће храброшћу, или ученошћу, или памећу, или духом, пили срећом код жена, или ма чим другим; онда се одатле може закључити да му баш у томе нешто. недостаје: јер онај који одиста неку особину потпуно има, томе не пада на памет да је износи на видик и афектира, него је о томе сасвим уверен и миран. То је и смисао ишанске пословице: Неггадига де сћасојајеа. сјауо Је јака (у потковици која звекеће нема једног ексера). Свакако, нико не сме безусловно да баци кајасе и да се покаже цео какав је; јер је потребно прикрити оне многе животињске страсти у нашој природи: али то оправдава само оно што је негативно, дисимулацију, а не позитивно, симулацију. — Тако исто,

! Све што није природно, несавршмено је. Пр,