Srpski književni glasnik

~

ПАРЕНЕЗЕ И МАКСИМЕ. 615

р 32) Човек благородније врсте мисли у младости да су главни и одлучни односи, и везе које из њих постају, идеални, т.ј. који почивају на сличности карактера, начина мишљења, укуса, умних способности и т. д.; али доцније увиди да су то реални односи, т.ј. они који се оснивају на извесном материјалном интересу. Они су основа свима везама, па већина људи нема ни појма о другим односима. Према томе, свакога узимају према ње-

· говом звању, или занимању, или народности, или породици, дакле уопште по положају и улози које му је доделила конвенција; према њима га сортирају и фабрички с њим поступају. Напротив, шта је он сам по себи, дакле као човек, по својим личним особинама, то се помиње само кад се коме свиди, дакле само изузетно; и сваки, чим му је то згодно, дакле већином, то меће на страну и игнорира. Али што је нечија вредност већа, тим ће му се мање допасти та разредба, и он ће се трудити да се из њене области извуче.

А та разредба оснива се на томе што су, у овоме свету нужде и оскудице, средства да се оне отклоне, оно што је свуда најглавније и што, отуда, одлучује.

93) Као папирни новац у место сребра, тако у свету, у место правога поштовања и правога пријатељства, курсирају спољашњи знаци и што је могуће природније подражавани њихови изрази лица. Међутим, може се, е друге стране, упитати да ли и има људи који би оне праве одиста и заслуживали. У сваком случају, више поЈажем на махање репа једнога честитог пса, него на стотину таквих указивања поштовања и израза лица.

Право, истинско пријатељство претпоставља јако, чисто објективно и потпуно незаинтересовано учешће у туђој срећи и несрећи, а ово опет, једно петинско идентифицирање самога себе са пријатељем. Томе се его: изам људске природе противи толико да право пријатељетво спада у оне ствари о којима, као о колосалним морским змијама, не знамо да ли постоје само у басни или негде у истини. Међутим, каткад има неколико веза

њи. РВ