Srpski književni glasnik

18

је вјетар... POM

— Марко, Марко! — кроз сузе виче Антица, угле давши свога човјека у чамцу гологлава, раскоетрушен косе, како одмиче од шкоља и жури у отворену побјес нилу пучину. Али њен глас и јаук дјеце носи вјетру, далеко, у натуштени простор п губи се у шуму олује. А. уцећ да паде пљусак, да убије вјетар и море! 2

— Зло је! олуја носи прама „Пропаду“, — прије горно рече, у вјетар, стари рибар. И сутон је данас ранији, чамац у њему изгубио се — а олуја не попушта. Већ сви виде несрећу, па Античину плачу, прилружише и двије жене из друштва.

Гледају у празан, потамнио нростор, а ушима opn олуја, прелијета MM преко главе, и одзвања се, сплном. хуком, и ломњавом у боровој шумп у елоцу. Чекају јо 1 неколико часова, а. тада се јави стари рибар: — Није. друге, ајдемо натраг, па док се мало слегне вријеме, поћ ћемо с дин за IĐHM..

— одазове се жена My. — - 1loy лимо се — и прва се прекрети. — Ајдемо прво ноћи! : Антица не миче се смјеста у правцу вјетру, али H види но запушицу и празну недогледну пучину. — Ајдемо! — понови стари и ухвати је о рув Враћају се истом путањом, а у путу хватаја их м — и хвата се киша. Антица се погјекуд натраг об у ноћ жене носе. дјецу јој у нару "је; ~ x M бјеп

слије кише поче да ари, а кад БЕЛУ ЈЕ у увалу, Ру још зањихану, око рата јој бучи море, но нема оне вашње силе, а мјесечева севијетла зеленкаста пруга отворене пучине игра на валовима и допире све на жало, ja