Srpski književni glasnik

не љубите нарола, никако; али вас или веже служба | или силан поса“ да се позабавите око народа да му ви дате његове ране. А ја пмам увијек згоде, а и дужност ми је да надгледам и да пазим ово спротиње наше. Мени полазе сузе на очи кад видим како се сељак мучи и гла- | дује, а ипак откида за цркву и за милошту, рецимо, по“ који спрац п плећенце, да омреи своју господу, своје заштитнике. И у томе лежи велика врлина нашег народа. да је мпран, покоран п цркован. Истина, пма неких који“ су застрашили, па га буне на нас, на господу, на његове заштитнике што трпе невољу заједно се њим, што би за њ дали и црно испод нокта, што би за њ — погинули!“ 7 „Погинули, брате!“ заурлаше гласови. Дамјана Дам · јановића прели руменило од гњева. „Мило ми је, браћо“, подвикну поп, „што сте моје ријечи примили с одушевљењем, милије ми је тим више. што видим да говорим од срца срцу. Мило ми је што“ 2 видим да нас не дејели бездан од народа што с њим. сачињавамо нераскидив вез. Ми сви идемо различитим путевима, али они сви воде народном добру“. „Тако је!“ настаде поново граја. „Миелим да ми је дужност да се, уз вас све, сјетим, бановоо, једног човјека“ — ту поп показа на Дамјана | Дамјановића — „који се одао душом и тијелом нажротку народном“. + „Живио!“ загрмпше гласови. : 1 „Не треба да вас, на далеко и на широко, упозна“ јемо с Дамјаном Дамјановићем! Та он је већ толико година | у нашем кругу да му знадемо и тежње и мисли. Но ове 3;

главом о ОУ А надам се да ће он, о постао мало старији и хладнији, ићи с нама руку ш руку, раме уз раме, да тако узрадимо на добру народном