Srpski književni glasnik

604 СРПпски Књижевни ГЛАСНИК.

људима. Начело солидарности устаје против теорије борбе за опстанак и проповеда борбу за удружење, дужност људске целине да заштити слабе п бесправне од јаких и моћних, дужност државе да свакоме члану осигура најосновније услове људскога живота. Природно је да су последњи Мохиканци буржоаске економије скочили на теорију друштвене дужности, и један од најратоборнијих међу њима, Вилфредо Парето, професор универеитета у Лозани, назвао је теорију солидарности „неодређено и магловито етичко схватање“, „ново име дато једној врсти најнездравијега егоизма“, док су други престрављени узвикнули да солидарност неизбежно и правце води социјализму.

Леон Буржоа и његови пријатељи то одричу. Они веле да са социјалистима у толико имају заједничкога што држе да је човек у исти мах и индивидуално и социјално биће, да су еви људи еквивалентни, једнаки као моралне особе, да еви имају иста права и исте дужности, да је циљ Државе правда и обезбеђење човечанског живота свима људима, и да поремећена друштвена равнотежа има да се поврати.

Буржоа вели да он и јесте и није социјалист: о је „либералан социјалист, најлибералнији од свију социјалиста“, његов социјализам је „личан и свесан“, H OH устаје противу колективизма, то јест противу аутентичног, јединог социјализма, социјализма једном речју. Лична својина изгледа му продужење п гарантија слободе, на коју он огромно полаже. Са социјалистима се слаже када тражи правду, са економистима пак када тражи слободу. Друштвени дуг једном плаћен, јединка је слободна и има право на личну својину. Солидарност је откупљивање те слободе, солидарност је оправдање личне својине.

На страну важне замерке које се дају учинити овој теорији, на пример да је одбачено свако претресање о постанку и природи правде, која је: узета као једна чињеница, главно што се има замерити то је то заустављање на по пута, извесна недоследност, страх да се иде до краја, до последњих консенквенција развијене идеје.