Srpski književni glasnik

ЗАКОН РЕДА (У ИСТОРИЈИ. (Крај. 25.

Ствари не само што постају онда кад постану потребне, него и трају донде докле су потребне; чим постану непотребне, њих нестаје. A пошто је одређена, ограничена количина времена, које целина има да проживи, то свака ствар, што год доцније постаје; т.ј. што доцније постаје потребна, све јој мање остаје времена за живот; што доцније настаје потреба пеке ствари, то и потреба те ствари мање траје, и по томе тим је пре нестаје. По томе је ред нестајања обрнут ред постајања; што нека ствар доцније постаје, то раније нестаје; што раније постаје, то доцније нестаје; раније иреживљује доцније.

У процесу историје човекове све оно што је доцније настајало, т. ј. све оно што је даље од природе, нестаје, и цео процес историје јесте све веће приближавање природи, те ће све више нестајати свега вештачког, историјског, људеког; човек је старији од раса, племена и народа и човек ће преживети расе, племена, народе и државе; човек ће бити последњи колут оног дугог историјског ланца, који је почео људеки род. Као што је обичај прва морална енага п веза друштва људеког, тако ће се сва моралност, која се вештачки држала законима, сталожити најпосле у обичаје, те ће закони на последњем ступњу друштва постати непотребни, те ће их и нестати.

Као што код сваког човека, при еваком јачем потресу прво нестаје свести, евеене воље, тако и при умирању каквог народа нестаје прво последње историјске тековине људске, образовања и разума, и то је прво нестаје тамо где је најпосле продрла, — из масе народа,

+,

oi MARAMA