Srpski književni glasnik
А
А ко И.
у i #.
ОЦЕНЕ И ПрИКАЗИ. 631 ске патријаршије јесте насилнички, самовластан и неканонски; њим је само уздрмано и поремећено унутрашње стање и устројство пећеке патријархије, али са ханонског гледишта није поништена сама патријархија и њена автокефалност, јер да овога буде, по законитим, канонским прописима потребно је да је сама пећка патријархија саборно и канонички закључила да се укине к подвргне под цариградску патријархију. А тога није било,
и писац наводи доказа како српски архијереји не само
што нису дали свој пристанак него су још протествовали против насиља извршеног над автокефалном српском
'црквом од стране Порте и цариградске грчке 'патријархије.
Утврдивши тако да султански ферман од 1766 год. нема никакве снаге с гледишта канона као једино вредносних у црквеним питањима. ове врсте, писац налази даље да је непотребно пећкој натријархији тражити наследника било у карловачкој било у београдској митрополији, а у толико мање што је и после укидања пећке патријархије остала једна њена епископија самостална, независна од цариградске патријархије. То је цетињска митрополија преко које је очуван црквено-правни континуштет и традиција српске пећке патријархије, и која нити је одржавала каквих веза с цариградском патријархијом, нити је опет ова то тражила од ње. Узрок томе писац налази у положају Црне Горе према Турској. Црна Гора тада није била под Турцима. И то је тачно. Само писац греши што то генералише и тај факат из тога доба примењује и на ранија времена. Исто тако погрешно му је тврђење да су „за све време трајања пећке патријаршије зетеки јепископи и митрополити били заменици патријарха и као такови носили су титулу „екзарха светјејшаго престола пећкога“ (стр. 53). То не стоји. Они нису били заменици патријараха пећких у опсегу патријархије, већ њихови заменици у опсегу зетске и изасланици за суседну далматинску епископију. Па није тачан ни онај пример са Висарпоном Бајицом, да је овај 1682 год. био и патријархов, „егзарх“ и митрополит зетеко-црногорски (стр. 34)