Srpski književni glasnik

ТомА КАРЛАЈЛ. 999

још најзадовољнији и према револуционарној пропаганди најотпорнији ; социалистичка странка најмалобројнија у парламенту, и највећма склона за компромисе са буржоаским странкама. За овај срећни преокрет Енглеска има да захвали својим вишим редовима, који су у критичном тренутку били довољно увиђавни и попустљиви. Они су на време учинили оне уступке које револуцију спречавају. Они су разумели да се радничко стање мора

· побољшати, и да је онда за њих најбоље да га они сво-

јом инициативом побољшају. Кроз један парламенат у коме је раднички рад био готово незаступљен, они су провели читав низ закона којима је био циљ да заштите раднике од њихових послодаваца. За ово радничко законодаветво консервативна се странка заузимала исто толико колико и либерална, ако не и више. Састављена махом од племића, чије је богатетво лежало у великим непокретним имањима а не у великим индустријским предузећима, а по својим начелима доступна идејама о државној интервенцији, консервативна је странка лакше могла прихватити радничке захтеве него странка либерална, у којој су преовлађивали капиталисти са слепом вером у економски индивидуализам. Што је главно, та је странка нашла у Дизраелију једког вођу с одиста шшроким погледима. Дизраели је увиђао да у једном демократском добу племство мора служити народу као у монархијском добу краљу, — и под његовим утицајем племетво се еве више приближивало народу у место да се од њега одваја као у већини других европских држава. Боље је да лордови воде народ него демагози и револуционари, — то је идеја којом се руководило енглеско племство од оног тренутка кад је и у Енглеској победила демократија. Осамдесетих година, лорд Рандолф Черчил говорио је у велико о „демократском консерватизму“, — један израз, који би свугде на Континенту изгледао чудноват. Деведесетих година. консервативци добијају већину на изборима с помоћу радничких гласова, — и колико прошле јесени, један од старешина раднич-