Srpski književni glasnik

ТициЈјАНОВ Син. 581

Пипо се решио да се прави нехатан, што му, мало по мало, постаде навика. „Ако учим још двадесет година, говораше он, и ако покушам да подражавам свом оцу, ја ћу успети толико колико да певам пред глувима; ако ми нестане снаге, осрамотићу своје име“. И, својом природном веселошћу, он закључи узвикнувши: „До ђавола са сликарством! живот је врло кратак“.

Док се он препирао с Беатричом, портрет је остајао непрестано недовршен. Пипо случајно уђе једног дана у Сервитеки манастир. На подигнутој скели, у једној капели, он опази сина Марка Вечелна, онога који се, као што сам горе рекао, дао да га такође зову Тицијанелом. Тај млади човек не беше узео то име ма због каквог паметног разлога, осим ако не због тога што је био некакав далек рођак Тицијанов, и што му је крштено име било Тито, од чега је направио Тицијан, а од Тицијана Тицијанело, а венецијански беспосленици сматраху га због тога наследником генија великог сликара, и одушевљаху се пред његовим фрескама. Пипо се никада није јако узнемиравао због те смешне преваре; али, у том тренутку, било што му беше непријатно да се нађе с тим лицем, било што је о себи мислио озбиљније и више него обично, он се приближи скели коју су држали стубићи рђаво подупрти: удари ногом један од тих стубића и обори га. Срећом скела не паде одмах, али се тако колебала да се тако звани Тицијанело испрва заклати као пијан, а после паде посред својих боја које га измрчише на најсмешнији начин.

Може се мислити, колико је био љут кад се дигао: он брзо сиђе са скеле, и пође Пипу вређајући га. Један свештеник улети међу њих да их растави, баш кад су хтели да потргну своје мачеве на тако светом месту; побожне жене се разбегоше поплашене кретећи се, а радознали потрчаше да виде. Тито се дерао како су хтели да га убију, и тражио је да се осуди и казни то злочинство; оборени стубић био је доказ томе. Присутни почеше да гунђају, и један од њих, храбрији но остали,