Srpski književni glasnik

ТицијАНОВ Син, 583

до уста и очију, и он успе да им у неколико потеза кичице дадне савршен израз. Поглед бејаше мек и поносит ; уснице, на којима се помаљаху лаке маље, беху полу отворене ; зуби се сијаху као бисер, и изгледало је као да ће слика сад проговорити.

— Ти се нећеш звати крунисана Венера, рече он, већ заљубљена Венера.

Да се погодити радост Беатричина; док је Пипо радио, она је једва смела да дише, она га је грлила и захваљивала му по сто пута, и рекла му најзад да га од сада неће више звати Тицијанело, него Тицијан. Остатак дана, она је говорила само о лепотама без броја што их је у сваком тренутку изналазила на свом портрету ; не само што је жалила што неће бити изложен, већ је била готова да то затражи. Вече проведоше у Квинтавалу, и никада ово двоје заљубљених не бејаше веселије и срећније. Сам је Пипо показивао једну детињеку радост, и тек што се могло касније, после хиљаду уверавања о љубави, Беатрича се одлучи да се растави од њега за неколико часова.

Она те ноћи није спавала; узбуђиваху је хиљаду ведрих планова, слатких нада. Она већ виђаше остварене своје снове, свог драгана кога је хвалила и коме је завидела цела Италија, и Венецију која јој дугује своју нову славу. Сутра дан она стиже, као и обично прва на састанак, и она одмах стаде очекујући Пипа, да разгледа свој портрет. У дну тог портрета био. је један пејзаж, а напред једна стена. На тој стени, Беатрича опази некакве црте исписане цинобером. Она се узнемирена саже да их чита; ту беше, врло ситним готским словима, написан овај сонет:

Беатрича Донато бејаше име жене Којој лепота ова од Бога беше дана;

Верно и добро срце криле су груди њене, А њено чисто тело крило је дух без мана.

Син Тицијанов ту је наслико драгу своју Да би јој, љубави ради, вечити живот дао ,