Srpski književni glasnik

194 Српски Књижевни Гласник,

одступа. „Правило је став који важи за извесан низ случајева, из којих је изведен ; случајеви, који под њега не потпадају немају с њиме. никакве везе.“ То је, када се дете избије, па му се после доказује, да је то за његово добро. Једна оваква заблуда је и позната латинска peu de gustibas non est disputandum. Kommgo се год пута поведе реч о укусу, па се људи, као што то и иначе често бива, не могу да сложе, но остају свак при своме, ретко ће се пропустити да се наведе овај став (класична реч, изрека) и да се дода, да је укус различан, да се једном допада ово, другом оно. Против ових ставова не би се имало шта рећи — пошто се не да порицати да је укус различних људи различан — када се ово не би обично узимало тако, као да у питањима укуса нема у опште ничега сталног, ничега што би могло послужити као мерило чистоте његове, но да је он само субјективни израз оцене појединих људи, која се може кретати и између супротних полова, и када се ово не би узимало и примало као аргуменат да се одрече могућност читавој једној науци, Естетици. Ако нема ничега апсолутно лепога, но је све стало до субјективнога цењења, онда, очевидно, да не може бити речи ни о једној науци, која треба да утврди законе лепоте, онда треба уништити Есте. тику. Сасвим природна последица оваквог схватања је да се на све стране исповеда толеранција у стварима укуса — и ако се она не да лако! у склад довести с тим да свак опет сматра свој укус као прави, а туђи као лажан. Ова последња околност могла би већ поколебати веру у субјективни карактер укуса, када се она не би тумачила оном општом цртом људске природе по којој свак мигли најбоље о ономе што је његово.

Није ми намера улазити овде у претрес питања о укусу у опште. Ја сам само рад да на једном примеру изнесем неоснованост онога тврђења и да покажем да у литерарном укусу, поред све различности његове, има

1 Одавде опет препис.