Srpski književni glasnik

144 СРпски КњижеВвНИ Гласник.

снопови мачева растурише до половине свода. Тај је тренутак пун нечег дубоко мистичног. Изгледа то као триумф Светлости из аријске Авесте, вечити триумф доброг над злим из те тајанствене легенде где сва божанства живе због човека у једној вечитој завађи и крви.

Кад сам после три дана опет са својих прозора на Сен-Беатембергу погледао на бледи кристал Јунгфрау, мени се у души разлила једна успомена пуна милих противуречности. Ја сам још једном осетио ону пронију која као да постоји између природе и човека у овој земљи што изгледа да је украдена. Мрачни и груби Цвингли у дане верске борбе, када се купило злато по хришћанској земљи за куполе римске катедрале Светог Петра, показао је гордо на беле Алпе и бунтовно узвикнуо да је то једино место где човечанство треба да гледа лице Вечитога на његовом престолу од леда. Швајцарци су остали одиста гледајући лице Вечитога на његовом престолу од леда, и нису дали новац за божанске престоле од злата, и то је главна ствар. Они су остали гледајући и не говорећи, у осталом, о томе никоме ни речи. Тај случај што је Бог поставио своје престоле баш у њиховој отаџбини, никада није направио гордим ни једног Швајцарца, да би му отргнуо из срца један узбуђен стих или учинио да пренесе на платно коју од ових нервозних и усијаних боја летњег дана. Никада ни у једном од ових ситих и срећних градова није се родио ниједан уметник нити иједна уметност; на овим небеским језерима нема муза и није их никада било. Из ове земље у којој тако седи Бог на престолу од леда, Швајцарци су ишли у друге земље и ратовали за ђавола. Њихово је оружје светлило по ходницима и степеницама најодвратнијих краљева и папа; они су падали по предсобљима чувајући прагове за којима су се испуњавала насиља и будоаре у којима се вршио блуд. Ја сам ових дана читао једно фамозно и можда славно дело: О Швајцарцима у служби страних сила; то вам је нека врста швајцарске Илијаде или нашег косовског епоса, и њу је написао један њихов

; ;