Srpski književni glasnik

IVO |

Ја већ дуго не написах стиха, И од песме одвикох се чисто Мада срце остало ми исто: Иста радост, иста туга тиха.

Па кад тако дође оно што ме

У природи уме да весели,

Жао ми је што сад не знам томе Облик дати какав срце жели.

Ил полако, из потаје кад ме

У сутону пролетњега дана

Она стара, она сета знана

Прожме свега и груди ми надме, —

Ја бих тада тако радо хтео

Да сви знате шта ми крила веже, Шта ме диже, обара и стеже: Сав мој живот и ток његов цео.

То су часи кад осећам да је

Дужност моја да и други знаду Оно што ме многих мисли стаје: Бол, и радост, и сваку ми наду.

То су часи кад збирам у себи Љубав према свачему и свему, Кад свет волим и кад ништа не би' Себе ради отргао њему.

и GA NO ЊЕ 34 NOSA M