Srpski književni glasnik

ЗМАЈЕВА ЛЕКТИРА. 199

Вукова Рјечника и показа ми и сам неколико таких речи, од којих су неке већ биле у Вуковом тексту. а неке је он сам записао на маргинима. Од силне, дугогодишње и сталне употребе Змајев примерак Рјечника беше сав исцепан и разлистан...

Осим тога сећам се да ми је песник, зими између 1884 и 1885 године у Бечу, рекао како је са великим задовољетвом прочитао Клару Милићеву од Тургењева, која тада беше изашла у преводу тадашњег бечког студента Мите Николића (Милана Данина), с којим је Змај стојао у врло лепим, пријатељским односима. Змај ми је о тој приповетци говорио са својственом му топлином и одушевљењем. Уздизао је новитет и ефектност градива, ванредност, мајсторство описа. Рече ми да је књигу прочитао у једном маху, ноћу у постељи. Било је зимско време. Једне ноћи рано се пробудио, улалио лампу и онако у постељи почео читати Тургењевљеву приповетку и читао до краја.

Више пути ми је у разговору спомињао и хвалио Тургењевљеве „Песме у Прози“, опет у преводу Мите Николића. Њих је Змај морао чешће читати и врло волети. Под утицајем њиховим Змај је и сам написао повећи низ по облику и садржини сродних песама у прози, које је последњих година објављивао под именом Прозамда. Кад бисмо кадгод у разговору наишли на Тургењевљеве „Песме у прози“, свагда би се показало да се Змај сећа свију ситница и споредности у њима.

Да ли је Змај познавао остала дела Тургењевљева, није ми познато. Ја бих рекао, да их је слабо познавао. Исто је тако мало познавао списе и других руских писаца. То се односи чак и на оне од којих је понешто преводио. Уопште, преводећи ког страног писца, Змај се није предходно упознавао са целокупним његовим делима, но је, лобивши коју његову свеску у руке, онако насумце покушавао понешто да чита. Ако би тако, разгледајући књигу, наишао на што за њега занимљиво, он “би то или одмах преводио, или би забележио да доцније