Srpski književni glasnik

МАЈЧИНА СУлтгАНИЈА. 243

— Па шта је онда 7... — запита Никола. — Шта је — “ Милка отпочину мало. Као да је размишљала како ~ ће отпочети п хоће ли му све казати или неће.

: — Ja не могу више у оној кући, — рече одсјечно, “10 након краће почивке, а по блиједом лицу обли је лака, : танана румен. — Оно је гроб мој... Ко није живио тамо,

тај и не зна шта су муке... : — Па лијепо... Не треба ни да иђеш тамо, — одго· вори Никола мирно, као да је говор о каквој најобичнијој ствари. — Ти остани овђе. — дар и ти велиш 7 — Велим.

Милкино се лице засвијетли од превелике среће,

Нијесам се надала да ћеш ме тако брже пригрлити, — промуца. — Знала сам те... ама се томе нијесам надала.

— А што се не би надала7 — отегну Никола као увријеђен. — Кад те он гони, ко ће те примит' осим мене

— Не гони ме он, него је мени додијало с њиме, брзо дочека Милка. — Док је био паметнији, док није вјеров'о свијету и евијетским лажима, нико бољи од њега није био, нити би се икад на њ могла потужити.. Ама откако поче вјеровати, не може се трпити више... Два дана ме кара, проклиње, грди; трећи дан тепа и милује; четврти опет грди...' Што је који дан старији, све је махнитији и опачији...

· Никола скиде капу, узе је на кажипрет и поче окретати.

— Он није ни чојек, — окреса, — чим тако ради... Да сам ја на његову мјесту, побио би се сваки дан по десет пута са свакијем, ко би ми с жени проговорио... А он ништа... Свијет и данас лаже, измишља, говори свашта, а он још вјерује...

— Бре Мара је и гора и несноснија од њега!.. Она ми се на душу попела! — упаде Милка, ослањајући се својим раменом о његово и улагујући се. — Ја је нијесам више могла трпити и... ето... данас сам се свадила

16%

PR