Srpski književni glasnik
248 “ СРпски Књижевни ГлаАСнНИк. — Шути и пиши! — цикну Мара и опет га повуче за косу. — Пиши, док нијесам заборавила што сам нами-
слила, јер ћу све побркати... Неће ми писмо изић' складно...
Мали бржебоље ућута и опет настави писање.
— Јеси ли готовг
— Ево.
— Сад слушај добро и тврдо запиши, — опет ће Мара и одиже руку, као свједок какав кад се заклиње на суду. — Пишла: „Нешто је била љутита, па ме дочекала пријетњама и још је узела сјекиру да удари по мени к'о по демиру. Казала је да сам ја зло у кући, да јој вазда сметам, јер би она шћела џабе гледати нове Швабе... Рекла ми је лијепо да ће тражит' нове ашике и да јој за тобом није стало ама ич ни мало. И ово ти јављам, да знадеш и да је чуваш, а ја TI више у кућу нећу, јер нијесам рада да ми припаљују самртпу свијећу. И лијепо те поздравља твоја сестра Мара, одовлен из Мостара, и жели ти бољу срећу m здравље.“
Мали отхукну. Отра мастилом упрљан прет о косу и спусти перо.
— Готово...
— Јес'.,
— Добро.. Однеси то сада дајиџи Сави на дућан и кажи му нек три пут прочита. Ознојила сам се док сам то скнадила, па нек се и он зноји.
Мали смота писмо, метну га у њедра, и, не тражећи капе ни обуће, онако гологлав и босоног отрча право Сави на дућан...
По препоруци Мариној, Саво је одиста три пута прочитао писмо. И што је више читао, све је више олиједио. Није знао, би ли јој могао вјеровати или не“... Узнемирено је ходао по дућану, гуркао ногом неке ствари које му нимало нијесу сметале, а неке премјештао и бацао у крај... На чаршију није смио ни гледати... Бојао се да га ко не погледа, да га не запита штогод, а он сад није био вољан ником ништа одговарати, нити примати кога,
О II Ди“
MAA ay MAI ни, Ки
и
нове ава а орах божја оруђа