Srpski književni glasnik

МИ о ИЕ про о ЈЕ ангине

АИ 2

ПРЕГЛЕД СТАРЕ КЊИЖЕВНОСТИ. 41

полит у Русији (т 1419). Он је написао биографију Стефана Дечанског, српског краља и оснивача манастира Дечана, и та биографија, ако и нема много историских података, има ту врло добру страну да је писана врло живим и китњастим стилом. Седми и последњи биограф српски у Средњем Веку јесте Консшаншин (Т после 1431), врло учен, тако да је назван „философ“, и који је, за владе деспота Стефана (т“ 1427) и уз њега, био најважнији чинилац ондашње реформаторске књижевне школе српске (ресавска школа). Биографија деспота Стефана коју је он написао, „најбоље је историско дело старе српске књижевности, без реторике а с пуно детаља“, најбоље у историском смислу, јер има пуно података и

прецизних, и то не само оних о животу деспотову него

и оних о стању српских земаља и врло много о стању околних земаља, али је, с литерарне стране сматрајући, то дело доста испод своје историске вредности, јер је писано стилом, тамним, нејасним, неприступачним, и језиком у којем се осећа утицај грчке синтаксе.

Обазримо се и на последњу групу списа коју мо-

жемо рачунати у књижевност у ужем смислу речи. То

су исшориски списи: хронике, хронографи, летописи и родослови. Врло развијена византиска историска књижевност пресађивана је и у нас, и извесне хронике византиске налазе се, често врло рано, и у српским преводима. Тако је преведена чувена хроника Георгија Хамартола, калуђера и хроничара грчког из 9 века, која обухвата време од Адама до грчких царева 9 века; тако и друга, исто тако чувена светска хроника Јована Зонаре (12 век), која иде до почетка 12 века; тако и хроника Константина Манасије (12 век), која иде до краја 11 века. Из тих хроника и сличних списа развили су се хронографи, словенске компилације истог рода као и византиске хронике само са допунама словенске или југословенске историје; српски хронографи постали су из руских, где их је ипак први саставио један Србин 1442. Нешто из хронографа, нешто из старих српских биографија и домаћих