Srpski književni glasnik

БЕЗ НОСВЕТЕ

Јесен осваја. По ваздуху густом Злокобно плови сета нека тупа; По улицама, у предграђу пустом, Умире тихо градска врева глупа.

Ноћ пада глухо. Голити дрвеће Прохладни ветар. Светиљке се пале. По тлу уличном грање што се креће Опружа сенке велике и мале.

Тамном алејом, отуд издалека, Прилика нема суморно корача.

Вео лепрша — то је жена нека, Тренутни дрхтај савладаног плача

Уснама њеним час по час прелети Борама чело трагове излаже Неравних борба: моћи или хтети, Што поглед меки ведрином не каже

Ни снажна резигнација што влада Појавом целом, у покрету сваком. Стаје и слуша... не шум блиска града, Шум лишћа мртвог у падању лаком.

И к'о да куша снагу, поглед диже

Грању с ког лишће пожутело пада,

— Судба што редом снове њене стиже Болови стари оживеше тада.