Srpski književni glasnik

ДОБИ ВРЕМ

Мутним хоризонтом, кб у души мојој ; Пуно сивих боја: магле, и јесени,

Сенки и сабласти неизмеран број; —

И све то, злослуто, кличе мени: Вени!

Устајао ваздух разлио се редом.

Гледају ме хумке, суморне и свеже,

У којима прошлост сахрањена лежи:

— Прегнућа и стари покличи ту леже. А над њима, мртвим, љут северац режи.

Скрхани ту леже кб витези пали.

Разбила се срећа, а дошла је туга: Пустиња у мени, пустош изван мене.

У једну се боју слила, као дуга

Пуна боја, прошлост... Чак и сумња вене.

У једну се боју слила срећна прошлост. Без наде и с болом, шапућем ја сада: Дођи, време старих добрих снова палих,

И освежи душу пуну сивог јада! Небу моме црном додај боја плавих!

Дођи, време старих добрих снова палих.

Бранко ЛАЗАРЕВИЋ.