Srpski književni glasnik

10 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Упути се узбрдицом и лутајући пут га доведе к јари, гдје је љети благо спраћао. Празна је, врата расклимао вјетар, и над њима виси саломљена грана дрвета, вјетар с њоме замахује одмјерено, уједначено тамо-амо.. Што

ћу овде2 — помисли и враћа се истим путем. Кад кући дође, насмија се туробно, кад га старији син упита: — Гдје, си ћаћа, био2... што од љуће бјежиш»

Остали дио дана просједио је код ватре пушећи лулу за лулом и разговарајући испрекидано са женом и мајком по коју ријеч, која би се отиснула мимо главне мисли, што му се увријеживаше поступце у мождане.

Пред вече ишчекује ковача да, прама погодби, новац донесе, али ковача не би. А већ се подобро бјаше смркло, кад у кућу бане Маша. Тек што поздрави, зовну Божицу на страну и из њедара извади сложени ђердан, Радин залог Марку. Вели јој:

— Ево ти га, Божице, и јест твој!

— Не смијем узети га без Раде...

Ђердан звекће... Раде се диже и пође ка женама.

— Што дађе, Машо — упита.

— Донесох Божици ђердан, нашла га у Марковој соби, познала сам, да је њезин...

— У залоги је...

— Знам.

— Али ја не могу од тебе примити га, док га парама не откупим.

— Ја ћу га откупити за те, или ћу ти испоручити... насмија се Маша. Па дајући га Божици вели: Узми га, твој је!

Али Божица неће да пружи руке, већ у Раду гледа.

— Понеси га натраг, Машо, теби исто вала — смисливши, реће Раде одлучно. Понеси га натраг, молим те!

— Зар сам ти тешка, Раде2 — изговори жена, проблиједивши, и сневеселивши се.

— Нијеси Машо, као ни она — и показа руком на Божицу... Али није земан разговору, иди и понеси натраг ђердан!