Srpski književni glasnik

РАЗВИЋЕ И РЕНЕСАНС.

Задуго ми је била скривена чињеница: да је историјски догађај такозвани Ренесанс или Препород био у ствари прекид или поремећај, којим је снажно и дубоко погажено дотадашње природно развиће у извесним областима. Погледајмо, ради примера, на талијанско сликарство ХТУ столећа. Ђото нам показује парче сопственог и унутрашњег развића сликарства. Ослобођење од уских „стега наслеђених византијских изразних облика отпочиње

са најлепшим надама. Потиском дуго уздржаване потребе,

проваљује живот у област уметности. МИ поред детињске неумешности у средствима, која се, на пример, одаје у безуспешној борби за приближном перспективном истинитошћу у излагању, ипак је сликарство успело да освоји другу важну област: израз душевног живота у лицу и покретима. Први овлашни покушаји да се покрети срца уметношћу открију посматрачу стога се танано осећају.

Овај правац уметничког стварања може се запазити и

пратити и у Рафајловим делима из младости.

Но шта се разви одатле» Посматрајмо појаве без традиционог дивљења, као ваљани гледаоци и истраживачи, и тада ћемо видети ово: откриће остатака античке пластике у Риму разорава једним махом оно природно развиће. Место да се тражи израз душевног живота, како је оно доба испуњавао, од једанпут се примају и примењују готови изразни облици душевног живота давно минулога доба, као неки непостижни и апсолутни узори. Последица беше: позоришно, неискрено, па и лажно