Srpski književni glasnik

| | | | |

ИЗ НАЈНОВИЈЕ ПОЉСКЕ ПОЕЗИЈЕ.

(МАРИЈА КОНОПЊИЦКА: „ГОСПОДИН БАЛЦЕР У БРАЗИЛИЈИ“).

Пољска књижевност новијега доба показује једну веома радосну појаву: обрт животу сеоског становништва, из чије среће и несреће, поезије, уметности и филозофије црпе прегрштима све новије и све свежије благо лепога и пламенове инспирације. Ни у једној другој књижевности обрт ове врсте не може имати тако велики значај као у пољској књижевности, која је поникла готово искључиво на традицијама шљахтићским и отхрањена у главном на историји.

Народ у Пољској кроз читаве векове није узимао учешћа у политичком животу, па отуда није могао ниу књижевности да постане важан уметнички чинилац. А ако се кадгод и појави на сцени, то само као основа, деко“ рација или најчешће као полемички чинилац недовољно оцењен, занемарен друштвени чинилац за који се безуспешно боре малобројни борци за једнакост у Пољској, идући кроз читаве векове противу главне струје.

Тако је било готово до краја 18 века, до самог устава од 3 маја 1791 године. Мз таквог земљишта израстао је и сам Мицкјевич, кад још шљахту ствара јунаком своје народне епопеје („Господин Тадија“), остављајући народ у даљини, у дну основе своје поеме. И друкчије није могао ни учинити, ако је хтео да да верну слику пољског живота на прелому између 18 и 19 века.

Тек је 19 век унео у песничке творевине пољске живи елеменат који се зове /ГТољски народ. Велику за-