Srpski književni glasnik

ЗАЉУБЉЕНИ ДАВИД. 823 Тисуће иноча стезаху ми бедра. Оне беху беле ко снег са Селмона, Песма њина беше као шумор кедра,

Очи модре као чивит из Сидона, И мирне ко небо у индијске калме. Друге беху црне к'о сарг фараона,

Ко дан божјег суда, слатке ко плод палме, Ведре као подне, дивље као зебра, Сањиве ко ритам осионске псалме.

Од страсти су моја усахнула ребра. А данас ми очи устрепташе бесом И зазвони душа ко харфа од сребра.

Твоје око просу дрхтај мојим месом. Ја хоћу да чупам твоје златне косе, Хоћу младост златним урешену ресом,

Слапи твоје крви да ми ране росе, Да у мени рикне младост оних дана, Кад Саулу певах химне ум што носе,

Кад осетих оков Микхиних усана, Оков пољубаца! А сад оков злата. Место мрамор-тела гној неситих рана.

Нада мном сикташе крик посмртних јата, Рушио сам куле, сатирао чете, А данас сам жељан крви из твог врата!“

И сруши се Давид цар државе свете, И гризући свилу шареног дивана Јецао је плачем разгневљене сете.

С поља шуми песма са палмових грана. Он хукну док рука пожутела клону, И отворив врата гледну пут Ливана,