Srpski književni glasnik

У СУСРЕТ-КОБИ.

Тетурајући с напиреном дудом,

Узалуд китиш косе своје лозом;

над главом гавран гракнуће ти грозом, и заплакаћеш у кикоту лудом.

Стог проспи чашу црвену, раздроби. Разумеј да си неизбежан нишан,

и гледај, трезвен, спокојан и стишан, у црне цеви, у зенице коби.

К'о мудра врежа кад мразеве чека,

с руменим смехом пролепшај се, друже, и с челом које облаци не руже,

стој право ко пред олујином смрека.

И груне л' бубањ, ти песмом захвали, Пусти, к'о с прста сокола, с пољупцем, нек кликће, кружи над тобом, кад рупцем замашеш белим: — „Не бој се, и пази!“

Тад кружиће ти и над мртвом главом, и јављаће се у словима живи,

да добре храбри као соко сиви,

а зле да буди као ћук са стравом.

Вељко ПЕТРОВИЋ.

да пали ==

винова. ·