Srpski književni glasnik

НАУКА О ЈЕЗИКУ И КЊИЖЕВНОСТИ ХРВАТА И СРБА.

Особито много може и мора радити наука, чији ре зултати прелазе у живот и школу, на том да се што више постигне јединство Хрвата и Срба.

Данас нема о том сумње, да треба темеље јединственога књижевнога језика свуда једнако проучавати, те се обазирати на сву прошлост и на све крајеве. За истсријски развитак језика особито су важна западна наречја, јер су се већ одавна писала, али при том чу: вају и данас још свакојаке старине. Сасвим криво би било, ако нетко не би данас марио за сјеверозападно (кајкавско) нарјечје, изостављено у „Рјечнику Југосла. венске Академије“, јер с истим правом могао би други граматичар изостављати југоисточно (торлачко). У своје доба су филолози сувише догматички овако радили, те су и мислили да морају бити тамо и два језика гдје су два имена, а то особито и ради тога, што њима лебдијаше пред очима данас остављена теорија о језичном деблу (5(аптђашпићеопе), које је морало имати своје гране.

Ипак и сам Миклошић, који се повео сасвим за Вуком, те је упркос Даничићу сматрао кривим израз: језик српски или хрватски, није у својој „Мегајетсћепде ОтаттанКк“ могао дијелити језика српског и хрватскога, Занимиво је данас гледати како се он мучио са дефиницијом ко говори српски и ко хрватски. Ни овдје није био самосталан, те је просто преузео, што учи дубро-