Srpski književni glasnik

НАУКА О ЈЕЗИКУ и књИижЕВНОСТИ ХРВАТА И СРБА. 918

„Сезсћсћје дег Зетђеп“, 1, 178). Особито се познаје глаголски утјецај на споменицима у Босни и на њезиној ћирилици. Код јадранских Хрвата, који нијесу били више под византијским утјецајем, остала је глаголица у цркви, добила је временом угласти облик („хрватска глаголица“) као латинско „готичко“ (до данас „њемачко“) писмо, али у животу је такођер уступала мјесто босанској ћирилици у Далмацији, у Хрватској и на Кварнеру.' Хрватски и словенски протестанти штампали су своје књиге глаголицом и ћирилицом, а као „писмо словинско“ су сматрали једну и другу још службеници римске пропаганде.

Из свега се види, што зничи по писму дијелити старију књижевност. Управо куриозно је, што се је до: годило са старим црквеним језиком. Једнако се је развила са главним осебинама српска и хрватска рецензија старих рукописа, али у Хрвата се је све више увлачио већ у старо. доба народни језик, док нису управо Хрвати већ у ХУП столећу дјеломице русифицирали својих књига, дакле за сто година прије него Срби, а потпуно у исто вријеме с њима (глаголски мисал године 1741), јер је и Далматинац Матија Караман мислио онако како у Србији, Константин Философ у првој половини "ХМ вијека: да су Ћирил и Методије за језик црквених књига изабрали „тљнчаишји и краснђишти роуш"квги језнкђ“ (В. Јагић, „Разсужденја старинк о церковно-слав-

1 На пример, на Брачу напис око године 1185 и листина године 1250 (Шурмин, Хрватски споменици, 1, 3,6), а из каснијих времена и разних крајева многе издане и још неиздане листине. Штатут у Пољицима (под Сплитом) преписа се године 1665 „рвацки“ ћирилицом и „летински“. Новије и неочекиване доказе је изнео Иван Милчетић (Претходни извјештај о изучавању хрватске глагољске књижевности „Љетопис југословенске академије“, свеска 23, стр. 184 сл.). Особито је занемиво, да је у самој Истри године 1498 писао жакон (ђакон) Шимун Гребал већи кодекс глаголицом, а додао године пов-ћу ћирилску биљешку (ев. 194). У францеском Туру живео је у ХЛУ—ХУ вијеку каноник беогећиз де 5ејахопја Адилпитв:в (дакле из Истре) дтосез!5, који је познавао ћирилицу и глаголицу (Л. Леже, „Зборник у славу В. Јагаћа,“ 113),