Srpski književni glasnik

РОМАНТИЧНЕ ДУШЕ. 891

Што намисли. Он ти са прскањем тера Бестрага, ал свуда најбоља је мера. Најзад !...

(Блезу.) Из стакларе изнећеш све биље

(Блез ређа, у дну, биљке које износи из стакларе, Паскино чита; Бергамен се појави у позадини.) БЕРГАМЕН. (Заливајући биље великом прскалицом.) О, о! њима треба воде изобиље, А они им дају да не скапљу жедни. (Једном дрвету.) Ти умиреш жедан, мој стари и бедни>2 Та ја вас све волим... Ево ти још воде. (Остављајући прскалицу и гледајући са задовољством око себе.) Да, мој парк је диван и пун сваке згоде. (Приметивши Паскинота.) Добар дан! (Нема одговора.) Добар дан! (Опет ћутање. Паскино дигне главу.) Говориш када

Паскино. Па заједно смо били све до сада!

БЕРГАМЕН. Лепо !... (Видећи да Блез размешта биљке.) Врати биљке одмах !

(Блез, зачуђен, враћа их брзо. Паскино дигне очи к небу, слегне раменима и продужи читати. Бергамен иде тамо-амо, промењена изгледа, и, најзад, седне поред Паскинота. ћутање. Затим, наједанпут, меланхолично:)

Сваког дана, | Крадом, у то доба, излажах из стана

Паскино. (Замишљено, остављајући новине.) Ја сам се из куће искрадао касно... То је дивно било!