Srpski književni glasnik

МРШАВА МАЧКА. 915

тога спрата. Он тамо никад није видео ништа чудновато, нити тајанствено ; ништа што би улевало страсне мисли, ништа због чега би се младићу крв попела у слепоочнице. Прозори са четвртог спрата разликовали су се од других само по једном кавезу канаринки и једном врло малом лонцу цвећа. У стану коме су ови прозори давали светлост седела је једна госпођа која је већ Сила прешла четрдесету, спора и радна, врло мирна и чије се спокојно лице јављало сад на једном сад на другом прозору, увенчано остатцима лепе косе по средини раздељене белим сувише широким раздељком. Њена кћи, још дете у кратким хаљинама, имала је лепу косу своје матере, зли јасније плаву и сјајнију, бујну и богату, једном врло фином линијом подељену у две масе. Она се кретала као дечко и није знала куда да дене своје руке и своје ноге.

И не опажајући, Реми уђе у интимност те две особе и заинтересова се за једнолике послове њиховог живота. Знао је час обеда и час учења, време кад се иде у шетњу, и кад се уноси кавез с тицама, дане кад се оружа свескама и књигама да се иде на предавања. Знао је да госпође сваке недеље, у једанаест часова, излазе са молитвеником у руци. У "све остале дане седмице, у десет часова пре подне, девојчица је седала пред пиано, чија је бакарна дршка сијала близу. прозора позлаћеног салона. Реми је видео две мгле црвене руке, две руке девојчице, како брзо прелећу по диркама и свирају гаме које он није чуо. Али она није дуго остајала седећи на столичици пред инструментом. Стала би на прозор, а, кад би овај бивао затворен, подизала би белу завесу, са

_ простодушном смелошћу гледала на улицу и наслањала на окно свој мали нос, чији би врх, спљоштивши се, побелео: затим би је нестало; без схватљивог разлога, као што тица прне. Обе, и мати и кћи, имале су детињске очи, отворене и јасне, очи без снова, које као да су говориле: „Ништа није помутило, ништа неће помутити наш мир пун љубави.“ Мати, без сумње одавно удовица, показивала је најсавршеније спокојство. Њена доброта дебеле жене испољавала се у благим покретима без миловања и у њеној брижљивости без узнемиравања. Госпођица је била нагла. Зар се госпођица једнога "дана није усудила да отвори прозор, нагне се на балкон и даје знаке двема својим другарицама с којима је учила кате: хизис или посећивала предавања, и које су пролазиле улицом»

57“