Srpski književni glasnik

ДР НнР РР

Едмондо ДЕ Амичис. | | 937

поља Пиемонта, Пинерола и Финестрела, валдеске долине и Кавурова Рока, са успоменама на историјске догађаје који су се тамо десили. Ш

Али, на крају овог дугачког низа путописне и друге разноврсне књижевности, де Амичис, поставши зрелији духом, поврати се својој првобитној инспирацији, моралној опсервацији ; и то јој се врати са бољим методом, остављајући за собом и новеле и скице и сваковрсне приче. Капитално дело, које он тада написа, биле су две свеске, под насловом : При-

јашељи. То није дело фантазије и индивидуације; нити ту

треба тражити нешто као Је атигс а, какав филозофски трактат о пријатељству. „Не намеравам да говорим — вели писац — о идеалном пријатељству, већ о оном јадном свакодневном пријатељству, непоузданом као време, покретном као ваздух... Као што под пријатељима не подразумевам само оне који то име заслужују, већ све оне којима ми имамо обичај да дајемо ово име, и са којима одржавамо спољашње односе пријатељства... Ето те пријатеље желим окушати да аналишем и насликам“. Де Амичис пружа низ општих представ ника или типова, класификујући их од прилике, не именујући никада лица о којима говори, која на тај начин морају

да стоје тако у ваздуху, између апстракције и индивидуално-

сти. Ту пролазе испред вас пријатељ укрошишељ, дипломат, пријатељ који се апсорбује, љубоморни, ледени, експлозивни,

брутално искрени, тешки, помирљиви, неотесани, мефисто"фелски, почасни пријатељ, камелеонски, пријатељ женидбом

преображен, пропали и недостојни. Затим говори о пријатељицама, аналишући тешкоће пријатељства са женама, лаки прелаз пријатељице у љубазницу, пријатељицу која се одупире овом прелазу: жену у које је осећање комичнога јаче од љубави; једину могућну пријатељицу: жену седих коса; удаљену пријатељицу. Он затим аналише ситуације, прављење и кварење пријатељства, његово јачање и слабљење,

задовољство и немир, понос, оговарање, препирке, преписку,

несрећне случајеве, смрт; најзад, рођаке пријатеља, удаљене пријатеље, пријатељицу странкињу, непознате пријатеље. „Нећемо извесно урадити некористан посао, — вели писац. Претражујући по свима угловима нашега срца, пробудићемо фантоме удаљених пријатеља, емоције детињства, заборав-