Srpski književni glasnik

Едмондо ДЕ Амичис. “ 939

рална, политичка, друштвена, која се покрећу у животу учитеља основних школа. Као што је у Срцу испричао једну годину школског живота једног ученика трећег разреда општинске школе у Италији, тако у овом Роману Једног Учи“ шеља прича о првим годинама кариере једног учитеља : иску-

· ству које овај има из свога рада додаје се искуство које му

саопштавају другови, са којима се среће или који га посећују, или које добија из писама која му долазе од осталих другова са других страна Италије. Са обичном бравуром, де Амичис набраја и представља најразличније типове учитеља и учитељица, председника малих општина и сеоских школских одборника, надзорника и надзорница, ученика и ученичких породица ; ту се, даље, виде избори и опозивања учитеља, утицајем сеоских одбора, насиља и злоупотребе месних малих тирана, помоћ и остављање судбини од стране школских власти, испити, давање награда, течајеви за усавршавање, и тако даље. Ту је исцеђен сок не знам коликог броја школских листова; исцепкана дневна хроника ту је сведена на вешто подељену и колорисану слику. Примећено је, у овом роману, нешто што личи на Золу. Као да је Золин, звони завршетак у коме су изнесене мисли и осећања јунака који је присуствовао, у гомили учитеља са свих крајева, у Турину, о школском одмору, низу педагошких конференција: „И последње речи референта наставе одјекивале су у његовој свести. Да, он је присуствовао једној војсци, и могао се сматрати поносним што јој припада. Та војска имала је мана, али то су биле мане његове земље: била је рђаво наоружана, рђаво нахражена, али то јој је више служило на славу, но на срамоту. У њеним редовима било је неспособних и плашљивих војника, као у свима војскама; али, имена ми божјег, била је

"у њој и легија јунакиња и јунака, пред којима би се свако,

и најотменије чело, могло приклонити Он је видео своје дечаке, као и дечаке свих својих другова, присутних конференцијама, као и децу свих италианских учитеља, једну множину која је покривала врло пространо поље, прошарано светиљкама, које се таласало до последње тачке до које је поглед допирао, и испуњавало небо неизмерним шуштањем океана; он је видео милионе малих лица и малих руку, управљених ка њима, који су тражили светлости, доброте, заштите, при: јатељства ; и он је обећавао све то, заклињући се из дубине