Srpski književni glasnik

КАО БАЈКА...

Хтео бих једну ноћ кад месец куња Плачеван, кржљав, без сјаја и боје, А земља има сетни мирис дуња Што месецима у прозору стоје,

И све да буде тужно, све да буде Као да свуда јече болна деца, Растапају се чежње као груде, И све кроз сутон пригушено јеца,

Па кад на тебе падну усне моје, Да зајецамо и ми, обадвоје.

Хтео бих једну ноћ венчано белу, Провидну, светлу, сву у месечини, Да неземаљски облик да твом телу И свакој ствари, и да ми се чини

К'о бајка да је, к'о да није јава, Да с месечином све се стапа сада И неосетно губи се и пада,

И све нестаје, и све ишчезава,

Па кад на тебе падну усне моје, Да ишчезнемо и ми, обадвоје...

М. М. РАКИЋ