Srpski književni glasnik

598 Српски Књижевни. Гласник. то између маслина, луд корачао по. усијаном Халкидику, тако сам се годинама верао по овим гадним чукама и чамио у овој влажној земуници, као жив мртвац, све док :ме ова карта није отрезнила. Они дакле живе и поред свих несрећа и само нас, тако да кажем, простор и време деле. А она расте, напредује, расцветава се, постаје свесна и разумна, она је на путу да постане оно што сам данас ја. Побратиме, разумеш ли 7 ја сам стекао још један свестан живот, задобио сам још једну љубав, ја имам још један свет. Срећан сам што сам отац, увиђам да никад нисам био тако озбиљан као сад. Побратиме, узми читај ову Бобину карту. ја сам уверен да ти братски делиш моју радост. А ја ти се заклињем да ћу све преболети, ње ради. Јер, ево, мој пут беше трновит, ужасан. А сад сам се успео на величанствени плато са кога раздраган, поново оживео посматрам рађање свога новог сунца, циљ живота. То ново, то мило сунце, тај циљ то је Боба. Опија ме помисао да ће ме док сам жив грејати, заноси ме већ мирис цвета који ћу неговати, дрхти ми душа од жеље да је видим велику... |

Верујем да никад дотле нисам познао узвишеније осећање љубави, и слушајући га како у једном необузданом жару, преображен, усхићен, срећан говори о своме детету ја сам грцао гушећи се.

— Никола, — рекох уклањајући мараму с очију, — ти знаш и моје несреће. Али веруј ми као брату: до данас због њих моје око није засузило. Молим те, остани храбар, постојан, чврст, издржи, поднеси све и за моју љубав, за љубав брата твога који те обожава. ?

После смо се смирили. Он је ћутао и пушио дубоко озбиљан, благ и леп.

А кад га, потом, упитах о снајки, он брзо одговори:

— Она је, да кажем, добро... нередовно добија новац, оскудева, пише са пуно прекора. А. ја, шта могуг7 Шаљем, откидам од уста... |

Па још брже и нервозно:

— Шта ћеш То је тај живот о коме ми нисмо имали појма. Некад је, то добро знаш, пламен наше љубави лизао до неба. Волели смо се искрено, топло, лудо, али, тако да кажем; наивно. У годинама у којима смо ми били, у осталом, никад и није друкчије, никад се и не мисли на онај живот што: