Srpski književni glasnik

и У Гостима. 3

— Живио побратиме! — и ја зграбих за узде. Он ме спази, скочи хитро на земљу па се срдачно загрлисмо и ижљубисмо, док је свет око нас брисао очи тронут нашим братским загрљајем.

Пошто кроз сузе и журно изменисмо неколико речи ми се, обојица, упутисмо пешке кроз варош све док не стигосмо у касарну. А. тамо после издатих наређења, војници добише „вољно“ па се раздрагано клицајући размилеше по широком, ограђеном, простору испред касарне и ако ограде начичкане светом, где настаде срдачан разговор између браће која су се упознавала.

А ми се лагано, руку под руку, враћасмо у варош куда су протицале мирисаве реке света озареног красном ведрином и радошћу. Све живо окретало се за њим посматрајући га и уживајући у његовој стаситој појави војничког држања. Људи нас поздрављаху дубоко скидајући шешире, док су се слатке жене смешиле и, мило напућене, добацивале на рачун његовог озбиљног држања и хладног погледа. „Какви су ови Србијанци, сви намрштени“.

То вече позвани смо на банкет, који су нам приредили новосадски ратни богаташи; они исти што су, у међувремену кад ничије војске није било, разграбили сав петроварадински плен, заостали материјал немачке пристанишне команде.

Али Никола је претпостављао мирније место:

— Приметио сам — рече ми он —- и близини пристаништа једну малу кафану с подрумом. > ћевапчића. Баш као испод „Македоније“ где смо као студенти одлазили. Ако пристајеш да одбијемо позив тамо ћемо слатко поразговарати. Ја радо прихватих.

А тамо, после вечере, он ми је испричао све што је преживео у последњим операцијама пробијања фронта и наступања. Рече ми да је свратио кући на два дана, али да би боље учинио да је обишао, јер му ови први дани ослобођења не би били горки као сад.

— још на фронту предосећао сам нешто чему нисам смео да погледам у очи — говорио је он чистећи џепни ножић чачкалицом — кад ми је један блиски рођак писао да треба само себе да гледам, да не бринем претерано за кућом, јер, вели, сваки данас уме себе да гледа. Тај исти рођак

1•