Srpski književni glasnik

У Гостима. 13

мално, а иде ноћу и цепа јој дрва; дању води дете за руку, и... све као иначе. Сад није као пре рата, нема говора, сад све пролази, не7 Други је, рецимо, морал. Па лепо, сами кажите:: ко је сигуран у жену за време окупације“ У свакој кући официр, јел' тег Једна кућа, брате. Стари поспе, деца поспе, а негде је и без деце, нема говора. Ту ти је једини Господ Бог сведок. А кад си се вратио она не може да ти се наприча о поштењу. И све друге неваљају само она поштена. Она ни за једну није, вели, сигурна. А ти је гледаш, обрћеш, мериш, мислиш: деца, брука, развод кошта, да се жениш понова не иде, нема говора, — и онда слегнеш раменима, зажмуриш, помислиш што је ко добио нека носи и идеш сваки дан на ракију, само идућег дана пијеш по једну чашицу више. А овде је добра ракија, нема говора. Па, Бога ми. Погледаш у првог комшију он болује од исте муке. Ако није жена, а оно је ћерка. Ето мала Лела што станује до Цркве, девојчица, вели, видећу је сутра на прозору, окопилила се и цео свет зна да је апотекарово ; и он се сад жени другом; а кад је полиција дошла да тражи дете што је негде бачено она лично служи полицију кафом, смеје се и занима с полицијом. Па и власти нису као некад, нема говора“... и тако нешто од прилике. „Ћерку бившег председника општине сликале швабе голу као од мајке рођену, а сад се верила. Кршна девојка, нема говора, бубац, свако вече на корзу. Лично сам видео голу фотографију; дивна је, свеца му, нема говора.“

Па ми дуну сав пухор са цигарете у очи.

ја трљам очи и погледам у лампу; љуља се. И под и дуварови и таван све се таласа, а ја га сваки час питам: „Јел“ те молим вас, може ли се иначе 7 јел' предратна костобоља 7“ А он ме вуче за капут, показује главом на Николу који је задремао и вели: „Ви знате муж последњи види. Ето и он. То је судбина сваког мужа“. После ми је показао једнога господина врло услужног и досадног. „За време окупације био овде председник општине и није било већег злотвора од њега; интернирао, батинао, жарио и палио и обогатио се, па сад као да ништа није било, опет први. Свима нам, истина, чини, све нас помаже, има јаких пријатеља горе. Једнога дана ађутант Крајс-команде послао војника код шнајдера Андрејевића да му испегла панталоне. „Носи, вели, код