Srpski književni glasnik
526
Српски Књижевни Гласник. | i / : > Фантоми празни наших тужних прошлости | На нама и сад јаше И љубоморно сваки од њих рукама Другачије нам маше. ; У нама још је стари талог; држи се Дна душе бившег роба, Док свугде бујни потоци испирају Сав мутеж прошлог доба.
Јер крш и голет нисмо скупа крчили У данак црн и зао,
Не знамо сада лепу њиву садити Што Господ нам је дао.
И њезин глас ми не чујемо. Постаје К'о жена... топла, мека.
Новим се соком њене жиле надимљу. И у нас гледа. Чека.
Јер она мрак и студен прошли не памти; Но увек лепша, млађа
Пред нама лежи — вечна, плодна љубовца У сунцу што се рађа.
Глас исте крви на дну душа нашијех Свеђ виче, увек јачи;
И ми се, ето, зовемо и тражимо, Ал' не знамо се наћи.
И кад смо једно, још смо двоје. — Кад ће се Проклетство дићи овог
Две гране бити једно стабло једино, Два врутка врело новог
... Ал“ ја већ знадем. Наше праве радости Још није стиг'о час.
Највећи напор и кушња најмучнија Још стоји испред нас.
Зној чела свога морамо помешати У једном истом раду.
Крв жила наших морат ће да процури У једном истом јаду.