Srpski književni glasnik
ПУСТОЛОВКУ КАВЕЗУ.
Не личим ни на храст, ни на пропелер,
друкчије прождиру пароброди
· океан, сунчане сенке модро грање. |
Да ли иронију или оснажење на живот нови, пролеће, сад ми доносиш 2
Неукротљива је туга за младошћу, несавладљиви друмови, пробуђена на кошаре скочила моја жеља, чека; рогуши се, нигде нема никога.
Збрисаћу све мутне речи између себе и бога, поуздаћу се само у своје руке,
целиваћу гору или хајдуке,
комични поток што жубори.
Убићу каквога гнусног сањалицу,
место сенки засадити му зелени врт по лицу;
то крв из мене говори!
Ситости, ситости, свуда на хиљаде!
То задовољење похоте само успе да ме начини чудовиштем, што дрхће, дахће, звижди од трбушности и засићења:
не знам (шта ме се тиче !) да ли природа онда мора да ме призна, али је превазилазим.
Као огромна плазма сред дахтања,
жваћем облаке зелене шуштаве,
салату шуме и читаве зверињаке,
сва могућа друштва и славе
су комика тада;
па да општим, заборавим да дајем уговорене знаке,
већ се утапам у беспримерно отупљење,
и варим, варим, подригујући сву ту збрку која много очарава, па и ако'чудовиште без облика, без склада, ја ипак надмашавам. Овде на овој постељи затварам географију :
нема више дужина, ширина; само ногу,
руку; све се шири!