Srpski književni glasnik

Последњи Аустријски Цар. 59

тајну Италији, тајну коју су Французи крили нарочито од Италијана, — у једном моменту јавно је порекао постојање царевих писама. Клемансо Чернина прво јавно назове лажовом, а после публикује факсимиле Карлових писама. Чернин је одмах отишао с положаја, а Карло се у Берлину морао правдати и јавно порећи свој рад.

У тим преговорима и покушајима за мир увек је од стране цареве било речи и о Србији. Први пут 12 фебруара 1917 године, цар пристаје да се изведе пуна рестаурација Србије, с тим да јој се призна један широки териториални излазак на море, без династије Карађорђевића на челу. Други пут, 5 марта 1917, цар предлаже Француској да се Босна, Херцеговина, Србија, Арбанија и Црна Гора претворе у једну југословенску државу, којој би био владар један од Хабсбурга, његових рођака. Трећи пут цар прима 17 марта 1917 године пуну обнову Србије, излаз на Јадранско море, са династијом Карађорђевића као владајућом. У току даљих својих разговора и преговора цар остаје при томе да се Србији поврате све окупиране територије, да јој се поврате сва суверена права, и да јој се да од Арбаније један појас земље са , излазом на море Драч—Бојана. Кад је Чернин постао канцеларом, поводљиви Карло је пристао на предлог да се Србија и Црна Гора уједине у једну државу под династијом Његоша.

Карлово прво писмо упућено 24 марта 1917 његовом шураку кнезу Сиксту Бурбонскоме за председника Француске Републике, о условима за мир, има ово место за Србију: „.. . Што се тиче Србије, њој ће се повратити њено суверенство, а у знак нашег доброг расположења ја сам готов да јој обезбедим разуман и природан излаз на Јадранско море, као и друге широке економске концесије. Са своје стране Аустрија. ће тражити као основни и апсолутни услов да Краљевина Србија у будуће прекине сваки однос и уништи свако друштво или организацију који би радили за распад Монархије, нарочито Народну Одбрану; да лојално спречава свима средствима у њеној власти сваку политичку агитацију, било у Србији било изван њених граница, и даде о томе обавезу под јемством Сила Споразума“.

Кад је дошао општи слом, Карло је морао ићи, најпре напустити престоле својих предака, па онда напустити и отаџ-